Tekst: Sale Naturale
Foto: Tanya
Na slici: Plaža Tasosa, Grčka
Divio sam se, njenoj, hrabrosti, mada, do poslednjeg trenutka, nisam znao šta će Radmila da nam kaže. A igrali smo tzv. „igru istine“ u kojoj svaka rečenica treba da počne sa: „Istina je da… Na kraju I razreda gimnazije nas nekoliko je „ubijalo vreme“ do novog letnjeg odmora upravo „Igrom istine“, a štos je bio da kažeš nešto što, sve do tada, tvoje društvo nije znalo. Došao je red na Radmilu koja je kao iz topa izgovorila rečenicu „Istina je da se kupam gola“, počevši da pevuši pesmicu „Tuti fruti benda“. Još jednom ponavljam da se i danas divim Radmilinoj hrabrosti. Bilo je nas je desetak drugara, ali sam se pribojavao trenutaka kada će neki od nas da počnu da pričaju ove pripovesti svojim roditeljima i prijateljima…
Međutim, Radmila nije strahovala. Jer, nije imala od čega. Rekla je suštu istinu da je, sledeći iskustva roditeljâ, na naturističku plažu kročila kao osmogodišnja devojčica. To što smo se, mi ostali, zgledali između sebe, Radmilu nije brinulo. Bila je sigurna u svoje reči, a birala je i mesto i vreme da nam to kaže. Za razliku od mene, mnogo godina kasnije, Radmila se nije „mučila“ s tim osećanjem…
Moj „slučaj“ bio je nešto drugačiji, jer nisam znao ni kome bih mogao da saopštim želju za odlaskom na plaže na kojem bi me sačekali nagi kupači, ali ni vreme kada je pogodno da izgovorim rečenicu poput Radmiline. Kao pripadnik generacije rođene sredinom sedamdesetih godina, već dugi niz godina, nisam ni išao na letovanja. Ali, kada sam, konačno „prelomio“, ništa nije moglo da me zaustavi u nameri da se konačno okupam golišav…
Događaje iz 2012. godine pamtiću dugo, što duže budem mogao. Bila je to godina u kojoj sam imao i profesionalnih i privatnih uspeha. Ipak, jedan od najvećih rezultata smatram to što sam se osmelio da odbacim kupaći kostim i da, barem sam tada tako mislio, definitivno i „jednom za stalno“, postanem naturista. Otišao sam do Herceg Novog i obližnjeg naselja Njivice na kojoj sam, desetak dana, boravio nag upoznajući ostale naturiste i naturistički način života.
Ipak, ova priča odnosi se da „vreme posle“ odnosno na reakcije koje su usledile nakon mog povratka u rodni grad. U Novi Sad sam stigao prvim jutarnjim autobusom, a nedugo potom bio sam pred bankomatom podižući novac koji mi je isplaćen dok sam bio na odmoru. U istom redu sreo sam Sanju, svoju drugaricu iz osnovne škole. Dugo se nismo videli, ali smo bez previše okolišanja govorili o sadašnjici tako da sam iskoristio priliku da joj kažem da sam se vratio s letovanja. Tada sam Sanji „priznao“ svoje nage sklonosti, a njoj i danas mogu da izrazim zahvalnost što je „moje priznanje“ na pravi način shvatila. Nije bilo ismevanja s njene strane baš zato što, u svoju prijateljicu iz školske klupe, imam i dan danas bezrezervno poverenje. Jedino me je pitala: Zaista?, dodavši Nisam znala da si nudista… Odgovorio sam joj da sam se definitivno opredelio da se kupam nag znajući da će Sanja da me podrži.
Od tog susreta sa Sanjom insistiram da se o protivurečnim stvarima, govori samo sa istomišljenicima. Ne sporim potrebu za plodotvornom razmenom mišljenja, ali sam uveren da nema previše koristi kada na primer, navijača Crvene Zvezde, do Sudnjega dana i nazad, ubeđujete da Partizan ima ipak bolji tim. Jer, na jednoj strani su argumenti a sa druge se nalazi potreba ljudi da veruju u ono što žele. I zato – svako na svoj deo tribina!
U stvari tako delikatnoj kao što je „nagost i javnost“ sa početka priče, iznenađivala me je potreba kupača koji insistiraju na kupaćim kostitima, da negiraju vrednosti naturizma a da, mnogi od njih, nisu (bili) posetioci naturističkog kupališta. Posle nekoliko polemika sa kupačima i kupačicama u tekstilu jednostavno sam odustao od potrebe da brzometno saopštavam svoja ’naga uverenja’. Da li grešim što ne pričam o svom hobiju? Da li bih trebalo da ga reklamiram ne samo među osobama koje su spremne da nam se priključe, nego i među onima koji su, a priori, protiv? Da li je u nekom društvu u kojem se nađeš, potreba da realno progovoriš o svom hobiju jača od potrebe drugih da tvoje pravo da se kupaš bez kupaćih kostima, negiraju po svaku cenu?
Ipak, ni „ta priča“ nije za svačije uši. Povremeno se, a sve češće i češće se, uz (samo)pohvalu za hrabrost, javljala, u meni, i sumnja u pređeni put. „Otvorio“ se internet i društvene mreže i za iskustva turista koji ne kupuju kupaće kostime, ali sam, po svaku cenu, nastojao da izbegnem „reklamiranje“ naturističkih destinacija koje posećujem. Nisam voleo kada se u društvu povede reč o toj temi, jer sam strahovao da me ne ismeju osobe, koje potrebu za naturizmom ne razumeju. Bez obzira na to koliko sam se na samim plažama osećao siguran u svoj izbor, puko izbivanje van tog uskog okvira budilo je u meni sumnju i strah „od autovanja“. Bez obzira na sve okolnosti, želeo sam da iskoristim priliku za sunčanje bez gaćica, najpre u Crnoj Gori. Sigurno utočište više godina bilo je mesto Njivice kod Herceg Novog, na kojem je plaža hotela „Riviera“ godinama bila podeljena na tekstilni i naturistički deo.
I ponovo se, isto, pitam: Da li je potrebno i umesno reći da ste naturista/naturistkinja – jeste, ali u odabranom društvu. Po mom sudu, ovo pitanje bi trebalo da postave svi oni koji su naturisti ili sa simpatijama gledaju na naturiste. Da li je potrebno, „na sva zvona“ obnarodovati svoje opredeljenje ili ne? Ipak, ni previše „gutanja u sebi“ ne donosi puno toga dobrog, jer te suočava sa nemogućnosti da se privikneš, posebno ako duže izbivaš sa FKK kupališta, na taj tako sjajni golišavi svet…
Kako da se nađe sredina i da li ona obezbeđuje boravak na plažama bez svakodnevnih trzavica tipa: „Da li me je, i ko, video i snimio?“ ostaje da odredi svaki naturista ponaosob. Svakako je deci naturista mnogo lakše, jer od malih nogu odrastaju u okruženju gde ne saznaju ni brojeve ni boje svojih kupaćih kostima.
Danas, specijalizovani sajtovi i „stranice“ na društvenim mrežama, mogu da obezbede da se povezujete sa istomišljenicima oba pola. To jeste prednost u odnosu na vreme mog odrastanja i ovu priliku bi trebalo da iskoristim(o) na najbolji mogući način.
Vremenom, došao sam do jednostavnog zaključka da je, o naturizmu, najbolje da se priča samo u društvu istomišljenika.
Iskreno,
Sale Naturale, Novi Sad
esejista i promoter naturizma Udruženja „Naturisti Srbije”
.
