Sepetmbar 2020 / maj 2021.
Rekosmo nedavno da je još jedna priča ostala neispričana – ovo je ona koja zaokružuje i upotpunjuje ovih dosadašnjih četiri koje govore o predivnom letu 2020. na Peskari – priča broj 5 – O Mići, labudici Živki, tati Labudu i njihovih devet labudića, od kojih su svih devetoro zdravo i veselo porasli, zabeleli se i ovih dana, čujemo, napustili jezero u potrazi za svojom pričom, svojim savršenim parom i iščekivanim jatom labudića… Mića će ponovo dati sve od sebe da na proleće novoočekivanu decu Živke i njenog muža Labuda očuva, othrani i zavoli, kao što je to činio i do sada. A mi ćemo biti tu da mu pomognemo, kao što ćemo biti tu da pomognemo Zrenjanincima Peskare pa da zauvek zajedno volimo to lepo jezero načinjeno od peska tu, tik do Bečkereka ili, možda, Petrovgrada…
Početak se nazire kasnih sedamdesetih, tačnije 1979. kada je i počelo kopanje peska za potrebe građevinarstva, a Mića je tu, na našu sreću, eto, „samo radio svoj posao“. 🙂
Na početku se na kopu peska pod nazivom Peskara u Mužlji kod Zrenjanina, kopalo ručno. Dve rupe od kopanja su se polako i prirodno punile vodom. Kad se kop Peskara dovoljno proširio i napunio, radi bržeg vađenja peska doterali su i brod za kopanje. Na tom brodu Mića je imao svu slobodu rada u prirodi. Već smo u prethodnim pričama pričali o tome. Radovao se svakom novom danu. Pesak je vadio predano i hrabro. Prvo su se tu formirala dva jezera – gornje i donje, pa se pregrada između njih vremenom delimično obrušila. Kada su se jezera spojila, iz gornjeg oribljenog su u donji deo prešle i riblje vrste – smuđ, šaran, som… I danas se u plićaku može videti puno mlađi, ali zbog očuvanja prirode na Peskari danas nije dozvoljeno pecanje.
14. mart 2005. godine zauvek mu je promenio život. Tog dana, baš dok je častio kolege na poslu u GIK Banat zbog svog rođendana i zbog toga što je prodao kuću, primio je vest da je dobio otkaz kao tehnološki višak. Slavio je kao da tu vest nije ni čuo. Nešto mu je govorilo da će sve biti u redu. Petnaestak dana kasnije našao je novi posao, uskoro kupio kuću bliže Peskari i započeo novi i lepši život, baš tu, na mestu gde mu je već boravilo srce.
A onda, mnogo kasnije, pre otprilike desetak godina, na njegovo omiljeno jezero počeli su da sleću labudovi. Puno ovih prelepih ptica je sletalo i plivalo po jezeru ali, kako to već ide, na jednom jezeru može da živi samo jedan par sa svojom decom i to dok ne porastu, pa se pre tri godine par labudova izborio da Peskara bude njihov dom i ispilio svoj prvi podmladak. Ponosni na skroman broj malih, sasvim dovoljno za početak, nastavili su da čuvaju jezero i da rađaju nove generacije labudova, svake godine u sve većem broju.
Već početkom maja može da se vidi kako graorasti pilići plove jezerom na brodiću koji čine mamina leđa i krila, pa kako rastu i jačaju, pa počnu da plove sami. U septembru ih već izrasle, ali još uvek pokrivene sivkastim perjem, uče kako da lete, pokazuju im primerom kako se maše krilima, kako se zaleće, kako se odlepljuje od vode, kako se koči nakon sletanja na vodu. Na sve načine se trude da ih osamostale i uče da žive svoj život, nađu slobodno jezero i zasnuju porodicu. Pred kraj leta stalno nekud odleću i vraćaju se, prvo to rade njihovi roditelji, pa onda i oni sami, jer to vreme provode u pretragama brojnih jezera širom ravnice u potrazi za savršenim domom.
Tih dana su, zahvaljujući Mićinom trudu i obezbeđena dva obroka dnevno pilići bili dobro uhranjeni i uživali na vodi, dok su tata i mama bili presrećni što imaju svoje veliko jato dece. Kada je došlo vreme da uče da lete, Mića je prepolovio broj hranljivih, ali ipak teških kukuruznih obroka, puštajući ih da za drugi obrok jedu svežu zelenu barsku travu, koju uz pačeće zvuke brzo usisavaju kao špagete… Uskoro su počeli da klepeću krilima po vodi, baš onako kako su ih učili tata i mama. Odletali su i vraćali se, da se jednog dana više ne bi vratili. Tu će sada biti novih naraštaja mladih, srećne nove porodice labudice Živke i tate Labuda.
Nudisti su otkrili mesto koje su smatrali svojim savršenim kutkom za uživanje u prirodi pre otprilike 25 do 30 godina. Na početku su dolazili do vode samo kozijim stazicama, ali su bili uporni. Danas imaju prilazni put (kakav-takav, pričali smo o tome), preslatku plažicu (na fotografijama koje smo nedavno snimili vidi se kako jedan labud uživa u plićaku te plaže), bagremov šumarak. Nažalost, propali su pokušaji da se ceo kraj malo ozeleni rasadima šumskog drveća i da se nudistima pruži više zaklona od jakog podnevnog sunca, ali se nadamo da će naturisti Peskare jednog dana to i uspeti. Za sada uživamo u onome što se tamo nalazi.
Sa Mićom smo ovog leta proveli puno vremena u prijatnim razgovorima. Po njegovim savetima, labudovima ne bi trebalo smetati i puno im se približavati. Njihov svet ne bi se smeo remetiti. Puno labuđe dece je ovog leta zahtevalo njihovu veliku pažnju, zaštitu i brigu. Miću smatraju delom njihovog jata, dok mi, turisti, to ipak nismo.
Njihov „drugi tata“ ih svakodnevno hrani na specijalnom mestu od milošte nazvanog „trpezarija“ (na slikama se vidi mala okrugla plažica ili plićak pored glavnog jezera, okružen niskom trskom i posut osušenom trskom kao tepihom), a nudistima je letos donosio kokice, kajsije i smokve koje bi grickali na plaži. Ko god da je imao čast da kod njega bude gost imao je priliku da proba njegovu fantastičnu gibanicu, lenju pitu sa višnjama i svakojake đakonije koje sprema u svojoj kući nedaleko od Peskare, kao i da sa njim razmeni priče o cveću, prirodi, životinjama…
Jednog popodneva na plaži, dok su u hladovini barema sedeli na obodu vode, Mića i Tanja su pričali o labudovima koji su ih okruživali i koji su zahvaljujući njegovom prisustvu, prišli jako blizu (ovaj divan momenat zabeležen je fotografijom). Pitala ga je da li tata i mama imaju imena, na šta joj je on odgovorio da se ona zove Živka. On joj je nadenuo ime po životu koji donosi na Peskaru, po radosti koju čini i nama i tati Labudu, koga ona čini kompletnim. 🙂 Svi koji provodimo vreme pored njih svesni smo radosti koju zbog njihovog prisustva osećamo u sebi, jer kad su oni tu, iz poštovanja i divljenja, svi zajedno, skoro istovremeno, na trenutak prestanemo da dišemo. Za nju je Živka savršeno ime.
Redovno smo bili očarani specijalnim prizorima, a to su bili momenti kada ih Mića dozove da sa druge strane jezera dođu do njega, svi na obali doživimo taj osećaj kad nam srce ubrzano kuca i samo čekamo da stignu do obale. Kad čuju Mićine pozive, pilići prvi krenu da veslaju ka njemu (i nama): „Dođi, dođi, dođi“ ili „Deco, deco, deco“… Skoro da mogu da se čuju podvodni properelčići kako vredno rade u naporu da dođu do svog „tate“ koji ih voli najviše na svetu, kao i njihovih roditelja koji ih prate. Kad mu se približe, čuje se njihov cvrkut kojim govore kako se raduju što ga vide. U tim trenucima mi zanemimo i trudimo se opet da počnemo da dišemo i trepćemo, ono što smo malopre zaboravili. Srećni, opčinjeni, zatečeni prirodom i lepotom, uvek ostanemo bez daha…
Zima je dugo trajala, ali nije bila jaka i jezero se nije ledilo. Znali smo da su labudovi na dobrom mestu, a Mića ih je sve vreme hranio zrelim kukuruzom, u trpezariji sa tepihom od suve trave i bez stolica, samo za njih stvorenoj.
Aprila 2021. godine posetili smo Peskaru i zatekli prizor – jedan od labudova mirno je stajao na našoj plaži. Nismo se pitali koji je od njih dvoje pred nama, jer nam je par minuta ranije Mića sve objasnio. Rekao nam je da se oni smenjuju u ležanju na jajima – ona danju a on preko noći. Zbog toga njega hrani danju, u trenucima kada je oslobođen roditeljskih dužnosti, a njoj, u istoj toj trpezariji, ostavlja hranu za noćne obroke, koje ona može da pojede u doba kad je slobodna da dođe po njih. Srećni i siti, svi čekamo dan kada će njihovi novi pilići probiti svoje ljuskice i videti svetlost dana. Fotografije snimljene tog dana obeležene su žigom Udruženja „Naturisti Srbije“ – na njima se vidi samo tata Labud.
Na plaži je mirno stajao dok mu se polako približavao gumeni čamac sa njemu nepoznatim putnikom. Nije bilo pilića oko njega, pa time ni potrebe da nekoga štiti. Bio je spokojan, što se i vidi na fotografijama. Posle je isplovio na sredinu jezera, dugo trebio perje, izvijao vrat i trudio se da se lepo očisti. U jednom momentu mu se na vodi pridružila i ona, valjda je htela da se malo protegne i razmrda noge. Već nekoliko minuta kasnije par je nestao u šipražju. Lako smo shvatili zašto se toliko trudio da bude čist – išao je kući! 🙂
Bili smo dovoljno daleko da im ne smetamo i bili smo previše radosni što smo ih videli – mamu Živku i tatu Labuda. Želimo im da u budućnosti očuvaju puno pilića, da im topao dom niko ne remeti, da Mića uvek bude tu da brine o njima i hrani ih žutim kukuruzom, a da mi još dugo uživamo u prizorima srećne labuđe porodice i društvu njihovog anđela čuvara, baš na mestu u kome i sami uživamo – u prirodi, suncu i vetru tu, pored jezera načinjenog od peska, u srcu Banata, obodu Panonije, nekako odmah pored Bečkereka ili Petrovgrada…
Sa zadovoljstvom napisali za vas,
Mića i Tanja
p.s. Na Đurđevdan 2021. čuli smo se s Mićom, koji je rekao da se preko dana još uvek može videti tata Labud kako usamljen krstari po jezeru i strpljivo čeka tren kada će mu se Živka pridružiti i ponosno zaploviti s dragocenim teretom na leđima.
smart 
