О историјату и животу нашег омиљеног купалишта – О Пескари
Пише: Мишко Зрењанинац
Иако у последњих неколико сезона Пескара доживљава значајну промоцију као нудистичка одредница, нудисти нису на њој од јуче, већ та традиција траје деценијама. Захваљујући новим комуникацијским технологијама оличеним, пре свега, у друштвеним мрежама, Пескара је само изашла из анонимности и уз некад искључиво локалне нудисте, почела да прихвата госте из окружења, највише београдске и новосадске.
Спадам међу оне који су Пескару “открили” још почетком деведесетих година прошлог века, пре, дакле, више од три деценије. Једино што је заједничко тој и садашњој Пескари јесте – чиста и бистра вода, све остало се мењало, не знам да ли на боље или на горе, или је свако време доносило своје неминовне промене. Пескара је не тако давно била у потпуности дивље купалиште, без иједне уређене плаже, и језеро из ког се вадио песак на више локација истовремено. И што је можда најважније – са много мање посетилаца, без несносне музике и буке, са интимнијим просторима за бекство од цивилизације. Градска плажа отворена је 2007. године, док се песак организовано вадио све до пре десетак година, када је на то стављена забрана. Има једна фотографија целог језера из ваздуха, датира од пре скоро двадесет година, на којој се јасно виде четири локације са којих се вадио песак, а уређених плажа нема.
Пескара 2006. године
Том сталном експлоатацијом песка мењала се неминовно и конфигурација обала, па су први нудисти почели да користе бројне пешчане увале на садашњој плажи најближој након скретања са земљаног прилазног пута Пескари. Ту су и сада присутни остаци насипа унутар ког се складиштио песак, а с ког се стрмо спуштало право у воду, уз невиђено уживање. Кроз тај насип, сада у потпуности обрастао травом, води пут даље низ обалу, а некад је ишао и ка средини те стране језера и тада главном месту на ком сам и ја начинио прве “нудистичке” кораке, сада већ далеке, 1991. године.
То место налазило се тачно иза брежуљка уз који се данас пролази на путу ка нашем нудистичком кутку. Узвишење је служило и као заклон за све којима на плажи баш и није било место, а нудистичкој плажи се могло прићи усеком с његове леве или десне стране. Нудисти су се овде окупљали годинама, јер је обала била и довољно пространа и “ушушкана”, а до ње се баш и није тако једноставно стизало као данас.
Наиме, услед вађења песка, око ревира су прокопавани канали за оцеђивање воде, па је пут до овог дела Пескаре водио преко најмање два канала, потпуно обрасла трском, често и испуњена водом. Понекад је тешко било до плаже стићи и бициклом, док је прилаз возилима био немогућ. Једне сезоне, негде крајем деведесетих, ниво Пескаре је био такав да се до овог дела обале могло стићи искључиво газећи кроз воду, понегде дубоку скоро до колена. Ни то, међутим, није спречавало нудисте да стигну до своје плаже и било их је редовно, бар по неколико.
Сећам се појединих “ветерана” из тог периода, који су често долазили, а онда одједном нестали и нема их на нудистичкој Пескари већ годинама, иако их ту и тамо виђам по граду. И сама нудистичка плажа нестала је, буквално, преко ноћи, јер се тај део обале изненада само обрушио у воду. Исти случај се десио с још једним већим делом обале, читавим брдом које се урушило на садашњем крају Пескаре супротном од нудистичке плаже. На том је месту сада највиша тачка уз обалу, с које се пружа можда и најлепши поглед на језеро, па и на онај фамозни залазак сунца, такође забележен на многим фотографијама, па и мојим. Међутим, урушавање обале коју су користили нудисти значио је и привремени растанак с том активности и тражењe нових места за опуштање, често безуспешно, јер су их углавном заузимали риболовци или одевени купачи.
Померајући се даље обалом, из увале у увалу, нудисти су стигли до данашње плаже, али се још увек користи и она пре ње, где их је пре десетак година било више. Гледајући три деценије уназад, нудистичка плажа на средини Пескаре можда је била привлачнија, али сам и ја био знатно млађи, па ми је то вероватно само тако изгледало. У сваком случају, драго ми је због садашњег простора и могућности да у свом граду уживам у голом сунчању и купању.
Иако сам се први пут скинуо управо на Пескари, различита нудистичка искуства годинама сам потом скупљао на будванском Јазу, херцегновским Њивицама, Макарској, Ади Циганлији, новосадским Камењару и Официрцу… Пескара је посебна и њу волим не зато што ми је најближа, већ што на њој могу и да будем потпуно сам кад желим, посебно у јутарњим сатима, да шетам без “текстила” уз обалу и кроз шумарак близу плаже, да уживам у изузетној води, да упознајем занимљиве људе и да се дружим с њима, баш као с једном Драганом овог лета…
То бих, уједно, оставио за крај овог малог летописа и хронике, уз малу молбу за помоћ. Једне суботе, први пут је на Пескару дошла и Драгана из Панчева. Упознали смо се, купали, шетали обалом, провели неке занимљиве тренутке, али сам морао раније да одем и пропустио да разменимо контакте. Више није долазила. Било би ми драго ако би ово прочитала, сетиће се тог дружења, позивам је да се јави нашој Тањи на било који начин, волео бих да je поново чујем или видим.
Е сад… Иако сам на Пескари јако дуго, управо у сезони коју смо испратили забележио сам свој занимљив рекорд – долазак на плажу све до позног октобра. Трајала је, тако, сезона ове године дуже од пет месеци, као ретко кад! Видимо се поново, наредног маја, брзо ће то….
Причу о Пескари живео, упамтио и испричао: Мишко Зрењанинац
Фотографисао: Мишко Зрењанинац
