Napisao: Sale Naturale
Foto: Tanya
Odlazak iza paravana, delovao mi je kao ulazak u neki drugi svet. Kao tranformacija iz „Keneta Klarka“ u Supermena, kao oblačenje, a zapravo svlačenje neke druge odežde. Bio je to pogled u drugačiju stvarnost, ono „nešto drugo“, spasonosno rasterećenje. Mesto u kojem sam letovao je, inače, bilo idealno za odmor bez gužve i glasne muzike, a plaža hotela bila je, paravanom, podeljena na dva dela. Taj drugi deo kupališta bio je opredeljen za osobe kojima sam se, tog leta, priključio…
Uvek sam se pitao zašto, mnogi od nas, žmure ili skreću pogled(e) kada nam, vodič grupe sa jadranskih brodića, najavi da „uskoro dolazimo do nudističke plaže“. Kao da je to susret sa nečim toliko strašnim i stresnim da je potrebno „da ugasimo“ sva svoja čula jer nas očekuje neka neprijatnost, nešto nepristojno. Pripremi se, pozor, sad: ne gledaj, da ni slučajno nisi p(r)ogledao ka NJIMA, da se nisi usudio da proviriš ka onima koji su tako „drugačiji od NAS“.
Ali, ONI nisu različiti od NAS – samo se kupaju goli.
Tog leta 2012. godine sam čvrsto odlučio da napravim prelaz od NAS ka NJIMA. Prethodno sam se i pre polaska ka Herceg Novom, još u Novom Sadu, raspitao da li, zaista i kako sam čuo, ONI imaju plažu na kojoj borave tokom letnjih dana. Informacija je bila tačna, a pokret ka primorju usledio je početkom jula pomenute godine. Ljubazni domaćini u apartmanu koji sam rezervisao obavestili su me gde se nalazi plaža koju tražim. Bili su blagonakloni prema onima kojima kupaći kostimi nisu bili potrebni uputivši me na taj lokalitet.
ONI nisu različiti od NAS – samo se kupaju goli.
Ipak, bilo je potrebno izvesno vreme da bih se, potpuno, privikao na novo okruženje u kojem sam se, svojevoljno, našao. Želeo sam, što pre, na se prilagodim ambijentu koji su činili deca i roditelji, mladići i muškarci, devojke i žene kojima ništa od garderobe za kupanje nije potrebno.
ONI nisu različiti od NAS – samo se kupaju goli.
Ta misao je bila „ideja vodilja“ koja me je usmeravala kada sam skidao kupaći kostim želeći da im se priključim. Ta misao je ostala važna i u danima kada sam pomišljao da, od naturizma, odustanem. Ipak, tog leta na plaži Njivice kraj Herceg Novog vodila me je želja da promenim okruženje u kojem letujem.
Upravo tu i počinje ova priča. Od jednog pogleda, od jednog osmeha. Kada je, ONA, u pitanju, video sam samo dve stvari. Jedna od njih beše plava gumica za kosu i patike iste boje. I da sam hteo ništa drugo ne bih uspeo da vidim. Tek ponešto još sam mogao da ugledam: šnalu, broševe, prstenje. Kod muškaraca viđam, godinama, šešire, peraja, mnoge druge predmete koje nosimo na plaže. Zajednički predmeti su peškiri, lopte za igranje u vodi, knjige.
Predstavila mi se, kako i priliči, stiskom ruke upitavši me u kom delu grada živim. Prethodno smo konstatovali da smo, oboje, Novosađani. Rekao sam da stanujem na Detelinari svo vreme se trudeći da je, u oči, gledam. Bio je to naš prvi susret, a Branka i ja smo, već tada delovali kao stari znanci. Odmerili smo se od glave do pete, a ONA je odmah konstatovala da imamo „patike iste marke, samo su, tvoje, malo svetlije“.
Nisam ’zapamtio’ boju njenog kupaćeg kostima. Ni da sam hteo to nisam mogao da ’zapamtim’, da ga se setim. Taj predmet je, na Brankinom i na telima ostalih kupača, „odsutan“, nepostojeći. Brojni kupaći širom sveta proglasili su ga suvišnim da više ni ne znaju njegov oblik. Tako i ONI sa plaže Njivice u hercegnovskom zalivu. Žive i rade sasvim obične, svakodnevne stvari, ali leti ne koriste bikinije niti mogu, u razgovorima, ga upoređuju skupocene modele. O boji patika, o veličini peškira ili o kvalitetu šešira koju nosim(o) mogli bi, činilo nam se oboma, satima da divanimo.
Branka je bila prva osoba koju sam upoznao na plaži Njivice, ali nije bila jedina. Bio sam pripravan za sve „scenarije“ razmišljajući kako ću da se snađem na ovom kupalištu. Nisam znao šta me čeka, ali sam bio svestan da, bude li nešto pošlo naopako, vrlo lako mogu da se vratim na ’tekstilni’ deo plaže. To je bila utešna činjenica, ali sam se potrudio da se ne obrukam jer bi me sramota bilo da, vodeći se svojom željom, nešto uprskam. I doslovno i metaforički rečeno.
Brzo sam se, od Branke, odmakao jer, u tom trenutku, jedno drugom nismo imali šta da kažemo. Upoznavanje se završilo i svako je krenuo svojim putem. Branka ka tušu, ja ka vodi. Ipak, vrlo brzo smo se ponovo sreli u moru komentarišući hladnoću vode Jadrana. Naš razgovor bio je veoma spontan ostavši takav do dana današnjeg.
Pomoć su mi, ONI, pružili. Od prvoga dana letovanja bile su uz mene nove drugarice i drugari poput Jelene iz Beograda i drugih. Na lepo se čovek, brzo, navikne, a ta bankarska službenica iz glavnog grada Srbije je, svakoga trena, sijala nekom čarobnom unutrašnjom lepotom. Bili su tu još Mira i njen sin Stefan, Branka, Slavko i mnogi drugi. Svi su mi, do jednog, pomogli da, prve sate na naturističkom kupalištu provedem opušten.
Jer, ONI nisu različiti od NAS – samo se kupaju goli.
Čak ni povremene provokacije obučenih kupača, neprijatna gestikulacija prema NAMA naturistima nije mogla da naruši prisutnu harmoniju između čoveka i prirode. Paravan od trske izdržao je sve „udare sudbine“ kojima smo bili izloženi. „Vodena granica“ tekstilne od naturističke plaže je jedna veća stena, a i ona je, uspešno, odolevala.
Saslušao sam gotovo sve „naturističke priče“ od kojih, u ovim storijama tek ponešto beležim. Mnoge od njih počinju ’opravdanjem’ kako su se, moje prijateljice i prijatelji, uopšte našli među „golaćima“ kako su, kolokvijalno, sami sebe zvali.
Sada sam se, već potpuno, navikla/o, ali je, na početku, bilo… – rekli su mnogi od NJIH, ili NAS.
Jer, ONI nisu različiti od NAS – samo se kupaju goli.
Moj početak je bio, takođe, zahtevan, zbunjujući. Nisam znao šta da očekujem, pitao sam se „kakav je to svet nagih kupača ?“. Da li je, svakog od NJIH bila sramota, stid, crvenilo na licu ? Pitao sam se da li, barem nekima, nedostaju kupaći kostimi i priča o njima ? Ko će da kaže kada je makar pomislio da bi se mogao da nađe na naturističkom kupalištu ? Kako li teče taj „proces“ odvajanja od kostima, od prve pomisli do realizacije ?
Na sva ova pitanja čovek, godinama, traži odgovore. Stvara se specifična zajednica golih ljudi i žena dok tragam(o) za naturističkim identitetom. Ipak, gotovo jednodušan zaključak je niko ne bi trebalo da se opravdava za svoje postupke, barem u tom svetu. Mnogi su poštari, profesori, frizerke, radnici svih struka i usmerenja.
Ali, ONI nisu različiti od NAS – samo se kupaju goli.
Dočekali su me lubenicama, dinjama, kolačima, kao na nekoj fešti. Radovali su se, svakom sunčevom zraku, kao mala deca. Jer, kultni predmet, taj ’neophodan’ rekvizit za plažu odlazi u istoriju, u tamu zaborava. Svako od prisutnih prošao je tu „inicijaciju“ u svet nagosti, svi sretosmo tu „lepotu poroka“. Obradovali su se novom članu „kolektiva“, druženju bez bikinija i gaćica.
Jer, zapamtite: ONI nisu različiti od NAS
– samo se kupaju goli!
Iskreno,
Sale Naturale, Novi Sad
esejista i promoter naturizma Udruženja „Naturisti Srbije”
.
