Serijal – Gola bisernica, Deo IV

Svesno prilagođavanje, prvi put

Napisao: Sale Naturale

Foto: Tanya

„Sve, sve, al’ bikini, ne!“ mogao bi biti slogan mojih prijateljica Dušanke, Radmile, nešto kasnije i Tanje. Bilo je i muških članova tog „golišavog bratstva“ i svi oni su, iz današnjeg ugla gledanja, imali jednu zajedničku karakteristiku. Njihova reakcija na pitanja prijatelja bila je spontana i mogla bi se sažeti u jednoj rečenici: „Da, ja sam nudista (naturista)“. To je „prva lekcija“ koju sam naučio slušajući svoje prijatelje kako govore koja kupališta obilaze, gde se okupljaju. „Njihovih“ plaža bilo je znatno manje nego, onih koje su kasnije definisane kao „tekstilne“ ali ih ta činjenica nije sprečavala da pričaju o tome gde planiraju raspust ili odmor. Siguran sam da su, pre putovanja, kupovali sve one rekvizite kao i „mi, tekstilci“. Nisu zadržavali prodavačice koje bi ostalim turistima u kese pakovale najnovije modele kupaćih kostima. Kasnije sam razumeo šta je zaista važno da bude kupljeno: peškir, papuče i ulje za sunčanje, eventualno šešir. Šlaufi, peraja i dušeci jesu bili (i ostali) značajni deo asortimana koji se kupuje prilikom odlaska do, često udaljenih, kupališta.

Od prvog dana delovalo je da sam u okruženju zadovoljnih ljudi. To zadovoljstvo bilo je vidljivo na licima osoba među kojima sam boravio. Razmišljao sam i ko je od istomišljenika i kada rekao da će da se priključi naturistima. Iz kojih motiva je nastao naturizam? Zna se da je pokret nagih osoba stvoren po ideji nemačkog lekara iz međuratnog perioda Adolfa Koha, ali to ne govori puno o današnjim generacijama naturista. Da li je motiv (bilo) izazivanje pažnje, skandala ili zasićenje kostimiranjem? Moja motivacija je izvirala iz potrebe da promenim svoje ponašanje, da se „otvorim“ prema drugačijem iskustvu. Vremenom, kada sam sve češće i češće razgovarao sa svojim novim „kolegama“, ukazivala se i mnogima od njih slična ideja kada su po prvi put došli na plažu. „Hajde da probam i to, a ukoliko ne uspem da se snađem lako ću da se vratim na obično kupalište“ ponavljao sam sebi dok sam se na plaži Ratac svlačio pred Tanjom i Nemanjom, svojim studentskim društvom.

Kao što se pamti prvi školski ili radni dan, tako i ja pamtim baš taj događaj. Jer, dolazak na kupalište gde obitavaju gole osobe bila je moja dugogodišnja želja, koju sam konačno i ostvario na kraju prve godine studija. Sve je „ovde“ bilo novo. Trebalo je, razdaljinu između tuša i peškira, preći kao bilo koji drugi put, i kao kada izlazite iz stana, zaključavate vrata i javite se komšinici u hodniku, s tim što su, „ovde“, sve komšinice bile gole, golcate. Među njima bila je i Tanja, koja je čekala drugaricu da joj se priključi…

Video sam i najvažnije od svega, razumeo, da je potreban izvestan „period prilagođavanja” ali nisam mogao da znam koliko će to da traje. Adaptacija na nove okolnosti počinje i pre nego što skinem(o) kupaće kostime, ali da li (će da) traje jedan ili jedan sat niko nije mogao da mi kaže…

Odjednom, pružila mi je svoju ruku, vlažnu od slane vode. Nekoliko minuta pre toga izašao sam iz vode želeći da se istuširam. U vodi je nisam dobro video, ali sam sada, hteo – ne hteo, morao da obratim pažnju na tu devojku.

– Zdravo, ja sam Sanja – rekla je odlučno.

– Ja sam Aleksandar, Sale… – uzvratio sam gledajući u raznobojne kamenčice i na popločani pod, iznad kojeg se nalazio tuš. Pogledao sam u Sanjine papuče za plažu, videvši da su crvene boje. Teško mi je da Sanju opišem, jer je na sebi imala samo te papuče i lančić sa malenim brošem u obliku srca.

– Oprostite, da li tuš radi? – obratio nam se oboma neko iz grupe, koja je nedaleko od predmeta za osvežavanje tela čekala da završimo sa tuširanjem.

– Da, da, ove godine radi, haha – prasnula je Sanja u smeh.

– Haha, znam, jedne godine radi, druge ne… – nastavio je s pričom Sanjin muški sagovornik, očigledno dobro upućen u ćudljivu „prirodu“ aparata, koji s visine emituje toplu i hladnu vodu.

Iz Sanjinih reči stekao sam utisak da se godinama „ovde“ kupa. To „ovde“ ima za sve prisutne neko drugo značenje. Svako ko je nekada bio „ovde“ imao je dve opcije –neko je ostao sa nama i tu je i dan-danas, a neko je prostor zvani „ovde“ davno napustio, ne pronalazeći sebe tamo. Recimo, Sanja je, prema svojim rečima, „ovde“, već petu godinu. Ne na ovoj plaži, nego na ovom tipu plažâ, jer zna kako tuš radi i oseća prostor, za razliku od mene koji sam „ovde” prvi put – prvi put ako se ne računaju prve životne godine, jer proizvođači rekvizita za plažu ne prave minijaturne kupaće kostime za dečake i devojčice. Razlika između Sanje i mene je što je ona, ko zna koliko davno, skinula raznobojne kupaće kostime, dok sam ja to ove godine učinio po prvi put. Ko zna otkada ona nosi samo crvene papuče i taj lančić, ne osećajući da joj je išta drugo bilo potrebno jer, zaista i nije. Niko, baš niko, „ovde“ ne nosi ono što ostali kupači često imenuju kao najvažniji rekvizit za plažu. Zato „ovde“ ima tablu „Samo za naturiste“ ili „Naturistička plaža“ i tu osobe oba pola skidaju sve sa sebe u potrazi za neprocenjivom slobodom tela.

Nekako sam se dogegao do peškira i utonuo u razmišljanja – malo o Sanji, ali i o ostalim naturistima koji su prolazili. Ležao sam na stomaku, kako bih maksimalno neutralisao i samu ideju o mogućoj erekciji, posmatrajući prisutno društvo iz „donjeg rakursa“. Na samom početku, pre odlaska do tuša, nisam se usudio ni da pogledam ka ostalima i sve vreme sam samo gledao u kamenitu podlogu kupališta.

Lagano su se stvari same smeštale na svoje mesto i postajao sam sve opušteniji, smireniji, zadovoljniji…

Postao sam svestan SEBE!

Na kraju svakog početka na ovakvom mestu, pogled ka drugima postaje zapravo „pogled u sebe”, postaje rutina i tek tada, oslobođen straha, postaješ i ostaješ naturista…

Iskreno,

Sale Naturale, Novi Sad
esejista i promoter naturizma Udruženja „Naturisti Srbije”

Objavljeno pod Blog

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.