Serijal – Gola bisernica, Deo I

Kako da pronađete svoj „naturistički identitet“?

        

Napisao: Sale Naturale

Foto: Tanya
Na slici je naglašen kontrast okeana naspram kamenog bedema
Snimljeno u Kosta da Kapariki kod Lisabona u Portugaliji

         Potraga za identitetom konstanta je ljudskog života. Sopstvo, biće, starogrčki i(li) latinski logos tražimo od prvih koraka do smrtnog trena, a identitet može biti i jeste: polni, rasni, generacijski, nacionalni, profesionalni, religijski… Kada saznate da ste Srbin iz Novog Sada koji radi u određenoj biblioteci, kada shvatite da ste pravoslavac i belac rođen baš te godine i da navijate za baš određeni sportski kolektiv, jasno je definisan vaš identitet u više pravaca.

         Ali, kako da se(be) razumete ako vam se dopada da se sunčate bez kupaćeg kostima? Da li tada posedujete „naturistički identitet“ i šta je uopšte to? Da li pomenuta sopstvenost uopšte može da bude ubrojana u niz koji čine pol, rasa, nacija i posao? Kako „prepoznajete“ ličnu sklonost ka nagosti ili zanemarujete istu? Šta, za vas, znači, biti naturista? Da li, ako se jednom i „slučajno“ okupate bez gaćica, možete da sebe smatrate naturistom? Da li ste naturista ako se učlanite u određene organizacije u domaćim i inostranim okvirima koje okupljaju nage turiste? Da li naglašavate svoju pripadnost naturističkom pokretu ili ne? Da li, u društvu, pominjete da, prilikom odlaska na plažu, ne oblačite kupaći kostim?

         O ovim i sličnim temama razmišlja samo onaj koji se već kupa golišav ili onaj koji namerava da se tek priključi naturistima. Kada se događa ova priča bio sam u drugoj grupi, mada sam se kao devetogodišnjak okupao na naturističkom kupalištu. Ipak, to iskustvo bilo je početno i nije me formiralo kao naredno, ono koje je tema ovog teksta.

         Prva osoba kod koje sam se raspitivao o mogućnosti da sepriključim naturistima bila je Radmila, moja prijateljica iz Gimnazije. Čuo sam da se kupa gola ali ponavljam, nije mi bilo nimalo svejedno da je pitam za naturizam. Samo je nekolicina Radmilinih bliskih prijatelja oba pola znala za njenu sklonost ka nagosti, a ova uvek delikatna tema nije ni mogla da bude „popularna“ u društvenim razgovorima. Ipak, i pored svih ograničenja, Radmila i ja pronašli smo prostor za razgovor o ovom ’osetljivom pitanju’. Drugaricu sam, pre svega, pitao o tome da li se, kako i kada privikla na gole osobe u svojoj okolini jer mislim da to jeste i najveći „šok“ koji čovek doživi kada prvi put kroči na naturističko kupalište. Odgovorila mi je da taj prvi put nije ni imala previše vremena da razmišlja o ’golišavom svetu’ jer je iznenada, ne mogavši da prihvati ogromnu gužvu na jednoj crnogorskoj plaži, stigla među nudiste. „Kada me je mama pitala da li prihvatam da odemo gde je mnogo manje kupača, a znajući da misli na naturiste…“ nastavila je Radmila svoju ispovest…

Naš razgovor se odvijao u toku mojih „priprema“ za letovanje 1994. godine kada sam, koji mesec kasnije, zaista i kročio na plažu Ratac. To i jesu bili ključni letnji meseci za donošenje odluke jer kada sam, konačno i stigao na odredište, moj se, pogled na „sve to“ vrlo brzo, promenio. Na Ratcu sam se (po)trudio, da „postanem naturista“ ne razumevajući, barem u prvi mah, da se ta inicijacija ne odvija „automatski“. Zanemario sam činjenicu da je potrebno određeno iskustvo, ponašanje. Kao što, na primer, čovek koji, povremeno, popuši jednu do dve cigarete, nije pušač tako ni turista koji se, tek nekoliko dana, kupa nag nije naturista. Potrebno je nešto drugo, nešto više od toga. Iz Radmiline priče, a kasnije i iz svog iskustva razumeo sam da je važno da se, čovek, prilagodi, da prihvati „nagost i realnost“ i svakodnevne susrete sa golišavim istomišljenicima.

Prvi utisak je, nekako, najvažniji, a ja sam se, dosta teško, prilagođavao prisustvu drugih nagih osoba. Kako je „njima“ bilo kada su mene ugledali nisam, barem u prvi mah, znao, ali se sećam da nisam znao u kom pravcu da gledam. Do juče sam viđao decu, devojke i muškarce u raznobojnim kostimima, a od tada… Tek u stidljivim razgovorima sa nekima od njih počeo sam da se „otvaram“, da razumevam stvarnost oko sebe. Ovo je, ispostaviće se, bio ključan korak da bih se ravnopravno uključio u naturističku zajednicu. Kada bi mi seneki od nudista, obratio sve sam ređe i ređe „sklanjao pogled“ i to je bio signal da su me ostali kupači polako ali sigurno, prihvatali. Prvi sat prvog dana boravka na plaži bio je „najkritičniji“, ali je tok vremena uticao da koliko toliko „uđem u psihologiju“ ostalih naturista. Pitao sam, sedeći među njima: Kakvi su to ljudi? Šta je to što me je dovelo u vezu sa „njima“ i zašto sam godinama želeo da im se priključim?

Rekao bih da je to, na prvom mestu – prisnost. Naturisti su mi se, prilikom prolaska do mesta gde sam ostavio peškir javljali, dok sam im uzvraćao. Bili su to pogledi puni topline, u oči. Polako, reč po reč, uspostavilo se poverenje između osoba čija je, vrlo često, „linija dodira“: nagost. Različiti uzrasti, nivoi obrazovanja, nacionalna i društvena pripadnost ljudi i još mnogo toga postali su, na obali mora, sasvim nevažni.

Kao da je, za mene, kupaći kostim bio davna, davna prošlost, a na sličan su ga način „doživljavali“ i ostali kupači. Bio je „prisutan“ samo da bismo svi zajedno mogli da ga odbacimo, minimiziramo njegovo postojanje. Kupaće gaćice postale su svedok nekih naših pređašnjih iskustava, demarkaciona linija između „dva života“: „pre i posle“.

Ono „pre“ je bila ritualna kupovina kupaćih kostima u brojnim radnjama, a to „posle“ – čist užitak.

Iskreno,

Sale Naturale, Novi Sad
esejista i promoter naturizma Udruženja „Naturisti Srbije”

Objavljeno pod Blog

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.