Spasavanje povređenog labudića

Gde: Peskara, Mužlja, Zrenjanin

Kada: početkom meseca septembra 2021. godine

Bilo je lepo sunčano subotnje pre podne i taman sam nameravala da tog dana odmorim i provedem dan na terasi kad, zazvonio je telefon. Čuo se poznati melodičan glas: „Hej, šta radiš? Napolju je sunčan dan. Biće lepo vreme. Hoćemo li na Peskaru?“

Izbora nisam imala, nego da se u sebi nasmešim i, naravno, pristanem. Dobila sam pola sata vremena da se spremim. Moj dragi prijatelj je imao gosta iz nama bratske susedne zemlje koji je izrazio želju da upozna prirodu Srbije, i njegov domaćin je odabrao zrenjaninsku Peskaru kao najlepše mesto za sunčanje i kupanje u prirodi blizu Beograda. Kad su došli po mene usledilo je veliko iznenađenje. Na zadnjem sedištu auta sedeo je veliki gospodin o kome sam slušala priče već dugi niz godina i bila sam oduševljena što mi se konačno ostvarila želja da se upoznamo. Sve vreme puta sam na zadnjem sedištu imala zanimljivog saputnika, s kojim sam se odmah sprijateljila. A, o kom se to uvaženom gospodinu zapravo radi, imate prilike da vidite na fotografijama koje slede.

Uobičajeno stajalište je bilo „drive in“ pijaca na samom izlasku iz Čente gde se nude domaći proizvodi, tezge na kojima se prodaju breskve, dinje, lubenice, kuvani kukuruz i kuvani paradajz, te smo tako snabdeveni krenuli ka Peskari. Išli smo putem preko Lukinog sela, gde treba pripaziti da se sa Zrenjaninskog puta na vreme skrene pre restorana Trofej, pa se tim putem preko reke Begej i viđenog velikog broja zaljubljenika u pecanje nastavlja dalje, pa „uplovi“ u banatske ravnice. Neposredno pre Lukinog sela ukazao nam se pogled ka prelepom Belom jezeru i stotinama ptica koje su ga krasile tog sunčanog dana. Sve vreme puta smo pričali o tome gde idemo, zašto idemo tim kraćim i sporijim, ali zanimljivijim putem i šta će nas sačekati kad stignemo – opušteno sunčanje i vrhunsko kupanje, dobro društvo na plaži, kao i porodica labudova, pride. Uživali smo u putu, čak i u onom delu puta nakon asfaltiranog, kao i u vožnji pored kukuruznih polja ka našoj plaži…

Nas dvoje prizor nije iznenadio, ali našeg gosta jeste i to prijatno, jer se iza visoke trave koje je namerno tako ostavljena da stoji tik ispred plaže, koju je na taj način vešto sakrila, kao i ideju da se tamo išta nalazi. Videli smo drage prijatelje, upoznali s njima našeg gosta i priključili se razgovoru. Odmah smo shvatili da se nešto dešava. Svi su stajali. Mića nas je uznemireno obavestio: „Jedan od labudića ima problem. Izgleda da se upetljao u ribarsku mrežu. Nešto mora da se učini.“ Stajali smo zatečeni vestima. Nije se dugo čekalo dok odluka nije pala. Mora da se prepliva jezero do ptića koji je usamljeno plutao na jednom mestu suprotne obale i da se proba da mu se pomogne, bilo je kristalno jasno.

Mića je otišao do dušeka i naduvao ga, javila su se dva dobrovoljca, pridružili su mu se i krenuli u akciju. Trojka sa nudističke plaže je u šortsevima hitro ušla u vodu – Mića je seo na svoj „splav“, a dvojica plivača su krenula brzo da plivaju… Svi smo nestrpljivo iščekivali razvoj događaja.

Na sledećoj fotografiji se vidi da ih je labudić video, verovatno prepoznao Miću i pridigao se da ih dočeka.

Labudić koji je stajao u plićaku druge obale je strpljivo čekao neko da mu neko priđe. Trebalo je vremena da se prepliva tolika razdaljina. Prvi je stigao Mića, došao je do ptice, pa izašao na obalu. Uskoro su mu se pridružili i naši dobrovoljci. Mića je nešto pričao sa ljudima koji su se tamo zatekli. Videli smo da se bori da malom bude bolje i, nedugo potim, krenuli su nazad. S većim nestrpljenjem smo čekali nove vesti.

Mića se prvi vratio na nudističku plažu i jasno rekao: „Nije u pitanju mreža, već je labudić povredio nogu i ne može da pliva sa jatom. Veterinar društva za zaštitu životinja, koga inače zovemo u tim slučajevima, preporučio je da se za sve zbog čega bi ga zvali, sačeka dan ili dva i prepusti prirodi i labudovima da probaju sami da reše problem.“ Bilo nam je malo žao, ali i lakše što je to bilo rečeno.

Mića se vraća na plažu.

Jata dugo nije bilo na vidiku, ali kad su se naši spasioci vratili na obalu, vratilo se i jato. Mama i 7 braće i sestara je doplivalo blizu labudića i samo tako mirno plutali neko vreme. Čekali su da se mali odluči i da im priđe. To se ubrzo i desilo. Nema fotografije, ali nam je Mića pokazao kako izgleda labudić koji se pridužio jatu, kako drugačije drži glavu i da ne izgleda baš raspoložen, ali je bio dovoljno dobro da im se pridruži i zaplivaju zajedno.

Na slici se vidi kako labudovi plivaju ka labudiću.

A na ovoj se vidi da su labudovi stigli do malog i da je kad je spazio svoju porodicu, labudić je ustao na noge

Labudovi su nastavili da krstare jezerom, valjda zadovoljni što su svi na broju, a mi smo zapravo otpočeli onako kako smo i planirali – opušteno – malo sunčanja, malo plivanja, malo razgovora, mnogo uživanja (redosled nije bitan)…

Dan je bio divan kao obično kad ga „posluži“ lepo vreme, ali smo bili dodatno smireni i zadovoljni što je problem labudića rešen na najbolji mogući način. Uživali smo u prizorima gde je cela porodica na okupu i nadali se da se takvi incidenti neće često dešavati. Priroda ima načina da reši svoje probleme i tu se, kao i brojne momente na Peskari, uzdamo u to i poštujemo sve što se dogodi.

Priroda je bila čarobna, pa tako i ove fotografije prikazuju tu lepotu.

Jezero je polako tonulo u san.

Labudovi u sumrak lagano plove kroz senke dreća.

Naš gost i mi smo se punog srca i pozitivnih utisaka vratili kući, putem preko Lukinog sela, naravno. Ovo je bio samo jedan običan dan, ali dan prepun emocija, koje samo Peskara može da ponudi.

Doživeli, upamtili i ispričali vama,

Tihomir i Tanya

Fotografije snimila: Tanya

3 mišljenja na „Spasavanje povređenog labudića

  1. Aleksandar Odgovor

    Čini mi se da, kada god, Tihomir i Tanya, objave priču sa svojih putovanja, da se tada i samo tada, nepregledna pustara Srednjeg Banata (a postoje još i Severni i Južni Banat…) pretvara u ništa ni manje ni više nego – banatski Makondo.

    Samo se, u ovim pričama o ladubovima, „njihovom komšiji MIći“ i naturistima, Tihomir i Tanya pretvaraju u magičnog „srpskog Markesa“…

  2. tanja Autor člankaOdgovor

    Da li može da se zamisli bolji prijatelj i fan ovih tekstova od Saleta? Takav ne postoji!!
    Hvala ti puno Aleksandre na lepim rečima pohvale…
    Tanya

  3. Aleksandar Odgovor

    Draga Tanya i ostali naturisti,

    Čini mi se da je veoma važno i da tekstovima koje pišemo i komentarima koje plasiramo stvaramo „naturistički identitet“.

    Jednostavno, bitno je povezivanje istomišljenika i zato su i tekstovi i komentari odlična stvar…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.