U potrazi za naturizmom – Dunavskom magistralom – II deo

Spektakularni „Kapetan Mišin breg“
kod Donjeg Milanovca

U prvom tekstu koji je nastao na ovom fantastnom putovanju po istočnoj Srbiji najviše pažnje smo posvetili samom putovanju i zadivljujućim mestima koja se usput mogu videti i obići. Tu su manastir Tumane, HE Đerdap, Lepenski vir, Feliks romulijana, Rajačke pivnice, manastir Bukovo, koje zbog kratkog perioda posete nismo stigli da obiđemo, ali možemo da kažemo je spisak takvih mesta duži nego što se može očekivati… Ono što smo obišli i fotografisali, kako biste ste i vi videli, podsetilo nas je koliko je naša zemlja lepa i koliko vredi da joj posvetimo pažnju.

Da se podsetimo dela pasusa iz uvodnog teksta – Krajnji ciljevi putovanja bili su poseta etno-kompleksu Vlaška kuća u selu Velika Vrbica kod Kladova i poseta otvorene umetničke galerije na Kapetan Mišinom Bregu kod Donjeg Milanovca, gde su razgovori unapred najavljeni i gde se razgovaralo o mogućnostima naturističkog odmora za sledeće letnje sezone. Razgovori su bili  veoma uspešni i ovom prilikom vam donosimo priču o ponudi koje smo dobili od Živorada Stefanovića, umetnika, autora izložbe „Čovek, drvo, voda“, smeštenoj pod oblacima, negde između neba i zemlje, povrh Dunava i brega, a koju marljivo čuva lično Žika, bosonogi.

Piše na njihovom reklamnom pamfletu: eko-etno kompleks Kapetan Mišin Breg, jedinstveno mesto za uživanje i odmor, 184 kilometara udaljen od Beograda, u samom srcu Đerdapske klisure, šest kilometara udaljen od Donjeg Milanovca, na 173 metra nadmorske visine, uzvišenje sa koga se pruža nezaboravan i kažu, najlepši pogled na Dunav i Donji Milanovac. Na sajtu na sajtu se mogu videti i smeštajni apartmani, cene ručka od 10 i 13 evra u trpezariji takođe pokrivenoj oblacima, izložba vina koji se nalazi u okviru kompleksa, a u čijem prostranom dvorištu se može i kampovati…

www.kapetanmisinbreg.rs

Stigli smo u Donji Milanovac kasno pre podne. Samo smo prošli kroz glavnu ulicu i nastavili ka bregu. Oznake su bile jasne. Uspon je bio duži nego što smo očekivali, ali smo lako spazili odredište. Na parkingu je bilo puno autobusa, pa smo pretpostavili da će biti gužva. Priznajem, malo nas je iznendilo to što smo pored očekivanih umetničkih eksponata videli i veliki poster Bate Živojinovića u ulozi Valtera (sa mitraljezom, naravno), sliku Tita u paradnoj uniformi, izložbu vina u posebnoj zgradi, apartmane za prenoćište, gde sve se nekako skladno uklopilo.

Prostor zaravni na vrhu brda je jako velik, ali je tog dana puno ljudi izašlo iz svih onih autobusa i bila je jako velika gužva. Malo smo šetali i razgledali, a malo tražili Žiku kome je trebalo da se javimo. Trebalo je malo vremena ali smo na kraju uspeli. Krupan nasmejan čovek u crvenoj pamučnoj majci, i naravno, bez cipela, stao je ispred nas. Konačno… „Ja sam Žika. Izvolite“, reče on. Dok smo objašnjavali ko nam je preporučio da ga potražimo, dok smo se trudili da napravimo uvod i vezu do tadanašnjeg dana, Žika je slušao šta govorimo, ali nije nikako reagovao, međutim kad smo pomenuli reč „naturisti“, njegovo lice  se ozarilo. Poskočio je. Izgledalo je da hoće da nas zagrli, što je verovatno i nameravao, ali mu je pristojnost nalagala da to ne uradi. „Pa, vas sam čekao!“ Osmesi su se slagali jedan za drugim, oduševljenje što smo tu raslo s njegove strane, a mi smo bili očarani prijemom kakav nikako nismo očekivali. Tog momenta smo znali da smo postali prijatelji, zauvek. U celoj toj gužvi ljudi oko nas, mi smo stajali nasred prolaza i pričali dugo, ali nismo uspeli sve da kažemo. On je rekao najbitniju stvar za celu akciju: „Ja bih predložio da napravimo par dana posete isključivo za naturiste i da budemo prvi u Srbiji koji će tako nešto da naprave. Dobro mi došli! Dugo sam vas čekao!“ Pričali smo još o njegovom dodiru s naturistima, o predivnom i opuštenom iskustvu druženja s njima, a koje je davno stekao na Jadranu, toliko da smo došli do teme da bi mogao da se napravi jedan dobar intervju, na koji bismo bili ponosni i on i mi. Zamolio nas je da sednemo na najbližu klupu i da desetak minuta prisustvujemo njegovom predstavljanju kompleksa gostima sa broda Dunavski biser, koji su upravo bili završili ručak.

Velika grupa Amerikanaca upravo je završila razgledanje i Žika je mogao da otpočne svoje predavanje o istorijatu kompleksa. Priča o Kapetanu Miši Aksentijeviću, Kapetanu Dunava – rođenom u Poreču (danas Donjem Milanovcu), drugom najbogatijem čoveku Balkana 19. veka. On je bio trgovac, brodovlasnik, organizator balova za beogradsku elitu, ali i dobrotvor, filantrop, u čijoj je zgradi danas smešten rektorat Univerziteta u Beogradu.

Predavanje je bilo dugo i zanimljivo i ne može lako da se prenese. Moraćemo da odemo i da lično odslušamo Bosonogog Žiku kako pasionirano priča, dok stoji bos na mestu sa najlepšim pogledom na Dunav i Đerdapsku klisuru, odakle je i sâm kapetan Miša Aksentijević nekad davno pogledom pratio svoje brodove.

Nakon gromoglasnog aplauza Žika je seo kod nas, pa smo dobili tren da malo porazgovaramo. Prvo nam je rekao da su ih posetile mnogobrojne nacije – Rusi, Amerikanci, Kinezi, Libanci od koji su svi pozdravili koncept otvorene umetničke galerije na mestu sa takvom bogatom istorijom. Posebno draga mu je bila pohvala jedne mlade žene, koja ga je zagrlila i najlepše zahvalila na slici Bate Živojinovića. Bila je to njegova ćerka Jelena, koja je u to vreme bila konzul u Havani na Kubi.

Ono što nam je Žika ponudio je to da napravimo neki oblik nudističke posete galeriji na otvorenom, onako kako se dogovorimo. Bila bi to prva takva akcija u Srbiji. Galerija bi za to vreme bila zatvorena za ostale posetioce.

Smeštajni kapacitet je 12 kreveta, neograničeno puno šatora u kampu sa tušem i toaletom, kuhinja i restoran na otvorenom, domaća hrana i piće…

Ovde nas je dočekao „open minded“ stav, potpuno u skladu sa shvatanjima naturizma, što nas je veoma obradovalo. Doći ćemo opet, prvog sledećeg leta…

Tanja Stanković,

predsednica Udruženja „Naturisti Srbije“

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.