Serijal – Gola bisernica, Deo III

Uloga jednog pismenog zadatka u odrastanja golog mozaika duše

Napisao Sale Naturale

Fotografosao: Đorđe

Znam da je nastavnica bila veoma iznenađena izborom teme mog pismenog zadatka. Zadala nam je „slobodnu temu“, ali kao da nije verovala da ću da pišem „baš toliko slobodno” kako je rekla predajući mi vežbanku sa upisanom ocenom 5. Raspravljali smo na sledećem času, šta jeste „predmet pismenog zadatka“ i da li teme, makar označene kao „slobodne“ zadiru u privatnost pojedinca i kolektiva. Ni tada nisam bio, a još manje sam to danas, nisam ni za „jotu“, promenio svoje viđenje teme koja je bila predmet pismenog rada iz predmeta Srpski jezik i književnost na početku IV razreda u jednoj novosadskoj gimnaziji. Da, rekao sam pred celim razredom „i nudizam je tema pismenog, može da bude (postane) tema rada“, ali bez obzira na ocenu 5 koju sam dobio, ostao je neki gorak ukus u ustima kada god pokušavam da se setim tog događaja u školi. Ispostavilo se, vremenom, da je (bilo) lakše skinuti gaće na plaži leta 1994. godine nego isto opisati samo koji mesec kasnije.
Približavali smo se plaži, na kojoj nam, znao sam jer mi je to Maya nagovestila, kupaći kostimi neće biti potrebni… Niko ih ne nosi i nazivamo se „naturisti“, „nudisti“, a kupamo se na plažama poput one na koju upravo ulazimo… – glasio je deo pismenog zadatka za koji je, nastavnica, rekla da je „kvalitetno napisan, sa hrabro iskazanim mišljenjem“.
Zašto se, mnogima, stvara „gorak ukus“ kada se govori i piše o naturizmu? Zašto je (bilo) neobično da učenik napiše rad o svojom boravku na plaži i utiscima koje je, tom prilikom, stekao ? Da sam toga leta bio na nekom „city break“ odmoru, na Saboru trubača u Guči, da sam posetio akva park ili cirkus… o tome bih pisao. U mom su se slučaju i ne samo tog leta i jeseni, spojile dve srećne okolnosti: želja za pisanjem (brojnih) tekstova i priloga i potreba za odlaskom na plažu na kojoj, kupači, ne koriste kostime. To letnje iskustvo bilo je za mene toliko snažno, da sam razmišljao gde i kako da ga saopštim. Tada još nije bilo mobilnih telefona niti društvenih mreža na koje se danas masovno, „kače“ slični sadržaji i priče. Ponuda nastavnice za pisanje teksta na „slobodnu temu“ došla je do mene kao poručena…
Rad sam pisao kao u transu. Sećam se da sam se pri kraju časa, zapitao da li sam uopšte uspeo da „prenesem“ emociju koja me je obuzela onda kada sam u julu 1994. godine kročio na Jaz? Želeo sam, a to bi trebalo da bude cilj svakoga teksta koji pišem(o), da čitaocima koji se tih trenutaka nisu zatekli na ostrvu pored Budve, predstavim lepote kupanja i sunčanja bez odeće. Ocena kazuje da sam u toj nameri uspeo, ali je i pored odlične ocene ostala sumnja u moje namere. Zašto se ta sumnja javila ili se i danas javlja? Nepoverenje u iskrenost autora teksta ili njegovu (ne)sposobnost da opiše, da dočara zbivanja kojima je prisustvovao? Od letnjeg je užitka do trenutka pisanja teksta proteklo najmanje 2 meseca. Moja bojazan se odnosila na pitanje da li je moguće, što vernije i bez skandala preneti doživljaj momenta kada sam bez kupaćih gaćica uronio u more? Dok sam pisao ovaj pismeni zadatak nisam imao druge dileme.
Ali, da li se od naturiste, bilo da verbalno ili tekstualno, prenosi sopstvena iskustva očekuje da kaže šta je video? Kao da jednom delu javnosti rečenica „Bio sam na naturističkoj plaži” nije dovoljna, nego se traži dopuna. Te dopune nema, kao Jelene u Andrićevom eseju. Moj julski boravak na plaži Jaz bila je inicijacija u „golišavi svet“, a taj „obred“ sam opisao na verodostojan način. Pomenuo sam da me je Maja (Maya) pozvala da se njoj i prijateljima priključim na jednoj plaži „…koja nije ova, gradska…“ kako se zagonetno oglasila. Nisam se toga dana raspitivao gde se Maya to kupa, nego sam sutradan video da, zaobilazeći plaže za koje sam u tom delu rivijere znao, idemo ka meni nepoznatom odredištu…
Ubrzo je bilo jasno o čemu je reč, jer je kupalište paravanom bilo odvojeno od drugog dela plaže, kako nam je Maya i ispričala dok smo se približavali. Dolazak na plažu predviđao je, napisao sam u tekstu pismenog zadatka (tog se dela rada sećam) da svi kupači svuku sve sa sebe…
To je bilo i ostalo, prvo i osnovno pravilo boravka na tom kupalištu. Posle izvesnog vremena, napisao sam jeseni 1994. godine, učinio sam to i ja…
Ne pamtim druge rečenice iz svog „teksta o golaćima“ osim navedenih. Znam šta sam i koga video, kao i šta sam doživeo. Proveo sam „detinjstvo bez gaća“, a moj boravak na naturističkom delu plaže Jaz (za koji sam u tekstu rekao da oivičen plažom, a nije tako…) bio je povratak tom iskustvu. Jednom rečju, osećanje za nezaborav!
Kada bih danas bio u prilici da pročitam tekst pismenog zadatka iz IV razreda gimnazije, rekao bih da ostajem iza svake reči tada napisane. Moje se polazište nije promenilo, ali se jesu promenile okolnosti u kojima su se kupači bez kostima našli i nalaze. Da li je to samo moj utisak ili ga dele i ostali članovi zajednice, ali je moje uverenje da se u prvim decenijama 21. veka o naturizmu češće i opuštenije priča nego krajem prošloga veka?


Iskreno,
Sale Naturale, Novi Sad
esejista i promoter naturizma Udruženja „Naturisti Srbije”

Objavljeno pod Blog

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.