Kuvanje u Sikiju – ’Ladovine… Langoši… Lotusi…

Mađarska, 10. jul 2021. Revijalno godišnje takmičenje u kuvanju u kampu Siki kod Segedina

Dok smo s nestrpljenjem i u iščekivanju dobre nudističke zabave i druženja prilazili kapiji Sikija (FKK Sziki – kamp i plaža) i pitali se kako ćemo da prenesemo do ložišta sve što smo poneli, a što je potrebno za kuvanje, u HLADOVINI visokih vrba parkinga stajali su Lora i Žolt… Pozdravi, osmesi dobrodošlice… Na pitanje koje nismo ni postavili Lora je odgovorila tako što je mahnula rukom i pokazala put kapije… Po prvi put od svih pređašnjih poseta, sada smo pozvani da uđemo autom… (’Ladovina #1)

Prošli smo kapiju i recepciju i pošli utabanim putem koji je vodio ka kampu. U HLADOVINI breza i blizini jezera, osetili smo svežinu i olakšanje što smo granicu, kao i lokalni put do ovog mesta, lako prošli. Put nas je vodio pored plastične formule parkirane u odeljku za decu, glavne zgrade i HLADOVINE njenog trema, peskovitog terena za odbojku, drvenih kućica za odmor, da bismo na kraju ugledali znani zidani roštilj, na kome smo pretprošle godine pekli kobasice i velike crvene paprike na događaju Noć gledanja u zvezde, kao i već postavljene nosače za kotliće. Taman smo se približili parkiranim automobilima kuvarskih ekipa, kad smo začuli poznati glas: „Hej, zdravo, već ste stigli!“ Geza sa porodicom je kolima upravo prilazio mestu dešavanja. Kad su se parkirali tu blizu, prišao je da nas posavetuje: „Stanite tu, ispod ovog drveta.“ Mesta sumnji nije bilo, ali kad smo krenuli da se parkiramo protestvovala je članica druge mađarske ekipe. Zbunjeni, samo smo zastali… Geza je ubrzo priskočio u pomoć i obratio joj se na njenom jeziku i rekao nešto kao: „Oni će se parkirati do kraja, tamo vam neće smetati.“ Nastavili smo tih par metara dalje, takoreći do ograde… Bio je u pravu. Dublju ’LADOVINU od one koja je pravila velika vrba nismo mogli da zamislimo. Uživancija… (’Ladovine #2 #3 #4)

Drva za loženje su već bila pripremljena, kao i metalni nosač sa okačenih nekoliko lanaca za kotliće. Takmičenje je bilo organizovano u više kuvarskih disciplina – od pravljenja predjela, pa sve do kolača. Svi kuvari bili su muškarci – negde su kuvali sami, a negde su supruge bile vešte pomoćnice. Kod nas je bio slučaj da je kuvar Miki imao muškog pomoćnika, a ja sam se čvrsto držala HLADA velike vrbe i zdušno navijala za naše, al’ iz pozadine, ne pomerajući se sa ćebeta… 🙂 (’Ladovina #5)

Mađar iz Kečkemeta koji je bio do nas je kuvao paprikaš od pet vrsta pečuraka, a njegova žena je brzo seckala bukovače koje su izgledale kao da su upravo ispale iz slike. Savršeno balansiran ukus pečuraka i začina njihovog jela bio je za divljenje.

Krofne koje je pravio bračni par Holanđana bile su predivne. Videli smo kako izgleda testo i na kraju gotov proizvod. Testo je bilo veoma lepljivo da se krofna morala brzo i vešto oblikovati sa dve kašike, dok je usput toliko „curelo“ da nam nije bilo jasno kako je vešti kuvar uspevao da ih oblikuje. U toku kuvanja neprestano je merio temperaturu dubokog ulja i potvrđivao koliko je taj podatak bitan ako se namerava da se naprave kvalitetne krofne. Ukus nije bio nalik onima na koje smo navikli – bile su bez šupljina, punog, bogatog ukusa, tamnije boje i standardno ukrašene prah šećerom. Prava poslastica sa severa Evrope.

„Naš“ Mađar Laslo je u vreloj talandari vešto mešao leskovačku mućkalicu, dok su istovremeno sa njegove ženske strane stigli čuveni mađarski LANGOŠI i imali smo mogućnost da izaberemo između običnog i testa sa belim lukom. Inače, langoši se prave od kiselog testa koje se prži u ulju i slični su našim mekikama, ali su razvučeni do okruglog oblika u služe se sa raznim prelivima i dodacima (pavlaka, rendani kačkavalj i sl). Nama su obe varijante bile preukusne, toliko da smo i sutradan pitali kuvaricu da možda nije neki komad zaostao, jer su nam se baš bili prijeli pred put… Na našu žalost, nije, ali je to istovremeno bilo zadovoljstvo spretne kuvarice koja ih je pravila… Moraćemo da sačekamo da iduće godine dođemo na isto mesto i isti kuvarski dan u Sikiju. Mada, ima ih i u kantini u doba doručka, ali ovo je bilo slađe… (’Langoši #1)

Mi smo kuvali pasulj sa kobasicama kao najnacionalnije jelo koje smo mogli da smislimo. Probu smo imali na zrenjaninskoj Peskari prošle godine, kada je Miki skuvao „ne pasulj, nego pasuljčinu“, kako ga je Geza tada pohvalio. Oba pasulja ispala su odlično, vođena rukom i talentom iskusnog kuvara i profesionalnog proizvođača hrane. Tim je radio savršeno – kuvar je seckao i kuvao, a pomoćnik se trudio da ložište uvek bude „nahranjeno“, grane sitno slomljene, pasulj promešan. U svakom trenutku neko je bio tu da sve bude kako treba, da podeli užareni komad drveta s Laslom koji je pravio leskovačku mućkalicu, doda biber, da porazgovara s komšijskim timom, makar klima glavom u slučajevima kada je jezik bio prepreka. Žiri je predvodio već uhodan tim velikih gurmana i poznavaoca dobre hrane – Janoš-Geza, a svi članovi žirija su imali flomasterom ispisane natpise po grudima, da se ljudi ne bi „zbunili“ kome treba da predaju jelo. Ukupno smo izbrojali oko desetak timova. Medalje su bile poređane no stolu za degustaciju i čekale svog novog vlasnika.

U tom okruženju vrhunskih kuvara, nekako smo imali utisak da je naše prosto paorsko jelo previše jednostavno za dostizanje nekih medalja u disciplini glavnog jela, pa smo bili prilično opušteni i uživali u dodeli medalja drugima. Ništa nismo očekivali, međutim, kad smo u jednom momentu čuli da su prozvali tim „Stefanos“ iz Srbije, poskakali smo sa mesta na kojima smo sedeli i požurili da dođemo do žirija. Dve počasne zlatne medalje za promociju nacionalnog jela na takmičenju ukrasile su grudi ponosnog Zrenjaninca i njegovog predanog pomoćnika. Radosni, zagrlili su se za slikanje, noseći svoje medalje sa uživanjem i sećanjem na tadašnji zabavan dan.

Dok smo sedeli u hladu velike vrbe i uživali u činjenici da smo dobili dve medalje, naš kuvar je odjednom skočio kao oparen: „Čekajte, potpuno sam zaboravio…“ Otišao je do kola i izneo poveću platičnu kutiju, koju među ostalim stvarima nismo ni primetili. Otvorio je s omehom, a iz kutije se smešilo otprilike tri kila svežih debeljucavih „cvetnih“ vanilica punjenih domaćim džemom od kajsije, a koje je poneo tog jutra kada smo krenuli na put. Mislili smo da je puna kantica tek ispečenog, još vrućeg, forneti peciva „za usput“ jedino iznenađenje koje nam je priredila UTR „Stefanos“ iz Zrenjanina vlasnika Mikija Šarića, a koji kaže da je izbor kolača bio jednostavan, jer vanilice, zapravo, svi vole. Pomoćnik kuvara i ja smo nudili učesnicima „srpske vanil-kolačiće“, svako je uzeo da se zasladi, a uz osmeh na licu i ponudu da se posluže ponovo, uzeli bi još jednu, pa zatim još jednu. To je bio pun pogodak. Lepo smo predstavili Srpsku hranu. Rekli bismo da su najviše uživali Gezini unučići, koji su stajali pored kutije skoro u stavu mirno i grickali ove stvarno lepe kolačiće…

Tog dana sam imala čast i zadovoljstvo da se upoznam sa Gaborom Saboom, novim predsednikom Federacije naturista Mađarske FENHU, s kojim sam provela par minuta u prijatnom razgovoru.

Na slici: Tanja Stanković, predsednica Udruženja „Naturisti Srbije“, Gabor Sabo, predsednik FENHU (Federacija naturista Mađarske), članica žirija iz Mađarske i Janoš Šandor, vlasnik Sikija, bivši predsednik mađarske federacije.

Nego, moram nešto da vam se požalim… Tri puta sam bila na nudističkim takmičenjima na kojima se dodeljuju medalje, čitali ste priče o Alpe Adria u Poreču 2018. i 2019. i konačno čitate o ovom 2021. Eto, kakve sam loše sreće da sam bila učesnica, ali da, eto nikad nisam dobila medalju, niti jednu. Eto. Samo sam gledala kako se moji prijatelji „kite“ zlatom, srebrom, bronzom… Kažu, da se za izgubljenih šest šahovskih partija i za osvojeno poslednje mesto u tom mini šahovskom turniru ne dobija medalja (kada me čak moj „rođeni drug“ iz Indije nije podržao i kada me je prijavio kontroloru Ladiju povicima: „Illegal move!“ i komentarisao kako ne znam da igram, što sam kasnije i priznala predsednici INF-a rečima: „Ja uopšte ne znam da igram šah“, na šta je ona odgovorila s osmehom: „Nema veze“, kao i za „sigurno“ poslednje mesto u trci pedalina, gde smo se Fransin iz Švajcarske i ja više smejale i kikotale nego zapinjale da stignemo prve i eto, moja tužna sudbina se ponovila i tog dana u Sikiju. Istina je da ni ovde ama baš ništa nisam radila kako bih je dobila (malo sam se držala volan na putu do Sikija), nisam stavila niti jedno drvce na vatru, nisam isekla ni pola paradajza, samo sam vredno čuvala HLADOVINU da ne „pobegne“, pa mi je i ta nesuđena i nezaslužena medalja opet izmakla. Uprkos svemu tome, možda ću nekad u životu da doživim nekad da je dobijem, da je grcinem i proverim da li je prava, te na kraju da napišem priču o tome. Ta priča će biti „najduža i najlepša“, jer je najduže „krčkana“… Eh… 🙂 🙂 🙂 A do tada, uživaću u zadovoljstvu svojih dragih prijatelja i biti ponosna što su svi oni članovi i prijatelji Udruženja „Naturisti Srbije“. (’Ladovina #6)

Brojni Holanđani su redovni posetioci ovog resorta i toliko su cenjeni i poštovani da im je posvećen specijalni dan u sezoni koji je nazvan Welcome Party for our Dutch Friends.

U nedelju smo nakon doručka sišli do vode da se malo osvežimo. Nekako se u tom momentu u vodi našlo par naših najbližih komšija pored takmičarskog ložišta – kuvar iz Kečkemeta koji je pravio paprikaš od pečuraka i par iz Holandije koji je pravio krofne. U razgovoru je Holanđanka ispričala da njih dvoje već 31 godinu uzastopno letuju u Sikiju i da ih svake godine prijatelji pitaju isto pitanje: „Gde idete na more ove godine?“, nadajući se da će čuti da idu na „pravo“ more. Oni im uvek odgovore istim odgovorom: „Idemo u Siki. Ne želimo na drugo mesto“, na šta njihovi prijatelji u neverici odmahuju glavama, začuđeni njihovom upornošću. Dodala je da ove sezone i njihov stariji sin planira da dođe tu sa svojom decom. Ovo je još jedan dokaz o prijateljskoj i porodičnoj atmosferi koja na ovom mestu očarava nudiste sa svih strana Evrope.

Pred odlazak smo smislili da bi naši kuvari, sada okićeni medaljama, mogli da prošetaju oko jezera i vide LOTUSE o kojima se priča da postoje, a koji uživaju u HLADOVINI barske trske – čarobne, nasmejane cvetove, a koje u Sikiju nisu svi ni videli. Mi smo ih fotografisali da bi vam pokazali kako jedna lepa priča ima puno ogranaka i uzgrednih čarolija. (’Ladovina #7, Lotusi #1)

I uveče je neko od nas je ipak stigao da iskoristi obećanu besplatnu ulaznicu za koncert Radeta Šerbedžije te večeri, a koji se održao u Botaničkoj bašti u Beogradu, pa smo na zadovoljstvo provedenim vikendom u Sikiju dodali i ovaj nezaboravan momenat…

Na kraju priče, dok sam sutradan posle puta raspakivala auto, na zadnje sedište se popelo preslatko, ali veoma mršavo žuto mače i htelo da se druži sa mnom, prelo dok sam ga mazila… Mače sam u rukama odnela kući i usvojila ga. Da li možete da pretpostavite kako sam ga nazvala? Pa, Sziki, naravno, ali ga od milošte zovem kratko – Siki…