02 – Dan kada smo se upoznali sa Peskarom

Jun 2020.

Izgledalo je da će i tog vikenda nastaviti da padaju kiše koje su padale celog leta i činilo se kao da još uvek nije došao momenat da se uživa u lepim sunčanim letnjim danima. Vremenske prognoze su bile neumoljive. Većina prijatelja je odlučila da ostane kod kuće, ali jedan ipak nije. 🙂

Srećom, želja da se upozna to, već famozno jezero o kome se priča godinama, bila je jača od svih vremenskih predviđanja, te je nas nekoliko krenulo put Zrenjanina. Oni koji su prvi put išli tamo bili su jako uzbuđeni i željno su čekali da se pred nama pojavi, jedna za drugom, nekoliko tabli sa istim natpisom: Peskara.

Narandžasti Gomex, kao poslednje mesto na kome se moglo kupiti piće i hrana, izlazak iz naseljenog dela grada, nekoliko velikih plastenika, skretanje na zemljani put – bio je pozdrav sa civilizacijom.

Hm…

Loš zemljani put, štala pored koje se prolazilo koja nije bila baš u uglednom stanju, kuća u izgradnji, njive, šiblje…

„Prilaz i nije baš reprezentativan“, pao je prvi komentar.

„Nije“, kratko sam odgovorila. Bio je to prvi utisak, koji će se, znala sam, ubrzo promeniti.

Vozeći „veleslalom“ oko rupa na tom putu stigli smo do poslednjeg šiblja, naleteli na rampu bez rampe, odnosno na rampu od koje su ostali samo kratki metalni stubići koji su joj nekad bili oslonci, ali koju svi i dalje prosto zovu „rampa“, na kratku nizbrdicu posle nje…

Odjednom, u daljini je pogled sabrao celo jezero, uređeni deo, klasičnu plažu, ležaljke, suncobrane, restorane… Za one koji tada to nisu znali, u daljini sa leve strane nazirao se bagremov šumarak koji smo čekali da vidimo i nekoliko parkiranih automobila, koji su tu predstavljali odličan orijentir: „Naša plaža je iza onih automobila, odmah pored šumarka“, pokazala sam rukom u tom pravcu.

Približavamo se. Osetilo se veliko olakšanje u vazduhu. Izgleda da nije bilo baš tako loše, kako je izgledalo dok smo se vozili prvih petstotinak metara puta. Krajolik je odisao zelenilom – bilo da je u pitanju bilo poljsko cveće na livadi, njive sa visokim kukuruzom ili plantaže lešnika. Na prvi pogled izgledalo je naseljeno, lepo sređeno, ljudi na plaži su izgledali kao da se dobro zabavljaju. Čula se muzika, isticali su se suncobrani. Ličilo je na prizore s mora koji se viđaju uglavnom na razglednicama. Ali, mi nismo došli zbog toga.

Sa glavnog puta skrenuli smo na put pored kukuruza. Tih drugih pola kilometra travnatog utabanog zemljanog puta je bilo je mnogo lakše voziti i brže proći. Prošli smo još pored jedne štale – videli konje, krave, koze, kokoške, psa i mačku i kad smo konačno skrenuli ka parkiranim kolima, izgledalo je kao da je to bio tren kada bi navigacija rekla: Stigli ste na odredište. 🙂 Parkirali smo pored ostalih. Sad se već videla voda, ali je neizvesnost i dalje bila velika. Šta li nas čeka tamo, još uvek su se pitali neki od nas? 🙂 🙂 🙂

Zaštitu od najjačeg sunca pružio nam je bagremov šumarak i dok su se sunčevi zraci još uvek prelamali po jezeru polako smo sišli do vode… Posedali smo u dobro zagrejan plićak… Ta toplota i lepota momenta ne može se rečima opisati. Dugo nismo imali ni snage ni želje da ustanemo iz te bistre vode. Pričali smo sa Zrenjanincima, bez daha pratili paradu porodice labudova koja je plivala čas na levu, čas na desnu stranu. Svi su lagano širili krila, plesali i izvodili, samo za naše oči, njihovo „Labuđe jezero“, a mi smo uživali u toploj vodi, smejali se i uživali. Mir, tišina, priroda, daleko od uzavrele gradske vreve, daleko od asfalta. Znali smo da smo došli na pravo mesto. Peskara nas je dočekala kao da se poznajemo celog života, a srdačni domaćini su nas dočekali sa širokim osmesima. Svi smo se radovali što smo tu. Podelili smo sa njima limenke hladnog piva koje smo doneli, počelo je upoznavanje i nazdravljanje. Kako je vreme prolazilo, tako se društvo uvećavalo za one koji su zbog loših prognoza malko zakasnili da izađu na plažu, pa je bilo sve veselije i pričljivije.

Iako je tu bilo prepoznavanja starih prijatelja i prepoznavanja prijateljstava sa društvenih mreža, najviše je bilo novih poznanstava, lako se sve može svesti pod jedan zaključak – predivni ljudi koje smo tamo sreli i koji su nas zadivili svojom posvećenošću i ljubavlju prema Peskari i prirodi, neizostavni su i sastavni deo energije koju smo tamo osetili. Znali smo da je to početak jedne lepe priče.

Konačno su se oko 4 popodne nad nama nadvili najavljeni kišni oblaci. Pao je pravi letnji pljusak – kratak, jak i doneo je osveženje, a dok je kiša padala mi smo zaklon pronašli u automobila i zaslađivali se slatko-kiselim zelenim gumenim bombonama sa ukusom jabuke, koje smo na putu ka Zrenjaninu kupili u Lidlu.

Oblaci su se komešali, prelivali, međusobno sudarali i usput „razmišljali“ koliko još kišnih kapi da ispuste. Na kraju su se razišli, ostavljajući mesto spektakularnom zalasku sunca, od čijeg prizora se dugo nismo mogli odvojiti. Vratili smo se kući prezadovoljni, smireni, napunjeni novom energijom.

Pronašli smo novu ljubav… Bili smo sigurni da ćemo doći opet…

S ljubavlju vas pozdravljaju

Tihomir i Tanja sa prijateljima

Jedno mišljenje na „02 – Dan kada smo se upoznali sa Peskarom

  1. Aleksandar Radović Odgovor

    Postoje neka mesta koja bismo mogli da nazovemo „mitska“: Troja iz Homerovih epova, „pusta zemlja“ iz istoimene poeme Tomasa Sternza Eliota, Džojsov Dablin…

    Čak i pre nego što sam (p)ostao naturista takav lokalitet, u mom slučaju, jeste Ada Bojana. Prostor plaže na kojem je sniman film „Lepota poroka“ nikada, do sada, nisam ugledao, ali me to ne sprečava da o njemu mislim. Sanjarim, zamišljajući stvarne i „filmske naturiste“ iz poetskih vizija divnog Živka Nikolića. Sanjarim sve do trenutka dok ne skupim dovoljno snage da se do „magičnog predela“ iza Ulcinja otisnem…

    Zahvaljujući Tanjinim i Tihomirovim tekstovima o Peskari, ovo jezero blizu Zrenjanina postaje još jedno „mitsko mesto“ nalik Makondu iz mašte romansijera Markesa…

    Da sam filmski reditelj, snimio bih po tekstovima Tanje i Tihomira, novo remek-delo domaće kinematografije…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.