April u Morahalomu

Izlet u banju Sent Eržebet 21. aprila 2022. godine

Ne tako davno, pre par godina, mi je prijatelj, stari naturista, u privatnom razgovoru i u svoj svojoj mudrosti, znanju, životnom iskustvu i svesti o prioritetima, izrekao rečenicu koju nikad neću zaboraviti. Rekao je: „U životu se treba držati tri stvari – religije, naturizma i monogamije. Ništa drugo nije važno.“ Do srži sam se složila s njim, ali bih pre toga ipak dodala i jednu osnovnu životnu i duševnu potrebu, bez koje ništa nije ni isto, ni kristalno bistro, a to je ljubav! Imali smo puno sreće da je taj čovek, tog aprilskog dana, sa svojom porodicom bio deo naše desetočlane ekipe.

Nešto se bilo odužilo od prethodne posete. Priprema hrane za put, sređivanje kola, pakovanje peškira i bade mantila – sve je to radosno dočekano. Korolina se spremala da vozi petoro ljudi skoro 600 kilometara cik-cak po Vojvodini i jugu Mađarske: Beograd–Zrenjanin–Žabalj–Novi Sad–Bački vinogradi–Morahalom i uveče: Morahalom–Bački vinogradi–Vrbas–Novi Sad–Žabalj–Zrenjanin–Beograd. Iako je to auto većih dimenzija, veoma je laka (tek je nešto teža od juga) i jako je udobna kada se lepo napuni, pa onda bešumno plovi po dobrim putevima i svojim jarkim farovima obasjava noćne drumove ravnice i sve to u svojoj četvrtoj deceniji postojanja, otkad je započela svoj život na pokretnoj traci u fabrici u Japanu. Tako je bilo i tog dana i večeri.

Magični prizori jutarnje magle su nas očaravali i probali smo barem deo te jutarnje magije da vam prenesemo. Usputne livade i pogledi na zelene i žute njiva su opisivali svu lepotu banatske ravnice. Na ulasku u Zrenjanin primetili smo drvo puno gnezda vrana, a u samom gradu, nekako na putu ka Peskari najlepši „tunel od drvoreda“ koji smo videli.

Kao logičan nastavak predstave buđenja prirode, na ulicama Morahaloma nas je sačekalo prelepo prolećno baštensko cveće. U saksijama na ulici kod parkinga veselo su nam se smešili buketi crveno-šarenih lala, višebojnih papučica i sličnog prolećnog cveća. „Hvala. Znamo daje došlo proleće“, odgovorili smo im uz omeh.

Odmah pored svetlećeg natpisa na ogradi Szent Erzsébet Gyógyfürdő i bronzanih figura, kao uskršnja dekoracija bile su postavljene dve ogromne bale urolanog sena (valjda je to bilo seno), a još jedno iznenađenje je bila blago uvećana cena dnevne karte – 3000 za donji deo i 1500 doplate za deo koji nudiste koriste četvrtkom.

Takođe, novost je da se cipele i jakne ostavljaju u garderobi iza ulaza, pa to malo olakšava kretanje po banji i smeštaj stvari u ormarićima. Ulaz za naš deo je i dalje kod Varga Čarde.

Čim smo se raskomotili i istuširali, odmah smo otišli na omiljeno mesto – sada već legendarni đakuzi i njegove talase, mehuriće, gejzire… Divno!!!!

Saune su bile vruće, skoro su sve radile, a jedan entuzijasta je bio doneo celu kutijicu sa aromatičnim uljima, pa je zalivao vrelo kamenje uljima rastvorenim u vodi i pravio mirisne ugođaje u celom prostoru. Neki su se čak malo sunčali na terasi, jer je sunce bilo dovoljno jako i dovoljno visoko da je pravilo pravi prijatni letnji dan.

Kantina gde smo otišli na ručak nalazi se jako blizu kade sa crnom termalnom i lekovitom vodom koja se nalazi u dvorištu banje. Oni koji su na ručak sišli u kupaćim kostimima mogli su da uživaju u blagodetima ove kade, a oni koji su imali ogrnut samo bade mantil, to zadovoljstvo su morali da ostave za drugi put.

Neki od nas su dobili pravu, profesionalnu masažu. Masažni sto u novom Tihom velnesu nije bio naročito udoban, iskreno, ali iskusne ruke našeg masera Vlade (o kome su dati podaci na našem sajtu) učinile su to iskustvo veoma prijatnim.

Po već ustaljenom običaju, ovu našu posetu smo završili slikanjem ruku sa „satićima“, osim onih koji su morali ranije da odu na dalji put, pa je društvo koje je ostalo za fotografisanje ruku bilo proređeno i rešeno da ostane skoro do kraja radnog vremena.

Krenuli smo put graničnog prelaza Bački vinogradi, i podsetili se scene od toga jutra. Već poznata žica na granici koju smo videli tog jutra nas je malo rastužila, ali nas je jako razveselila praznina koja nas je uveče dočekala. Tog jutra smo čekali pola sata da bi je prešli prema Mađarskoj, ali je uveče bilo pusto, nije bilo žive duše, osim par policajaca koji su stajali nasred puta i pričali… Bili smo prvi na redu i dok smo bili tu, boga mi, i poslednji. Baš nam je bilo drago. Pošto je bilo puno vremena, čak se jedan carinik pohvalno izrazio o izgledu vremešne Koroline, pitao koje je godine proizvedena… Smeškao se sve vreme. Granica nam je i sa tim razgovorom trajala otprilike minut i po…

Tog dana smo dobili dva nova člana – starog poznanika koji živi u inostranstvu, pa nije stigao da učlani pre, i novog, kome se dopala ideja da putuje s nama.

Unazad smo razgovarali o mogućnostima unapređenja udruženja, jer se ispostavilo da dvojica novih članova i te kako imaju iskustva i znanja da smo mogli o tome da razgovaramo. U prijatnim razgovorima i dobrom putu, ostavili smo jednog po jednog našeg putnika najbliže njihovim kućama koliko smo to mogli i onda lagano nastavili put Beograda. Lep dan je bio taj četvrtak, baš kao što je i ovaj zalazak sunca…

Citat sa početka priče sam čula u Sikiju, tmurnog prvog maja 2019. godine, kada smo Geza i ja išli do tog kampa – on da odnese flašu rakije koju je obećao svom prijatelju Janošu, a ja da podignem svoju prvu člansku karticu sa INF–FNI markicom u FENHU – Federaciji naturista Mađarske, kao član Kluba naturista Sziki, a koju je ispisao lično vlasnik Sikija Janoš Šandor, tadašnji predsednik FENHU.

Tog dana vreme je bilo prilično loše, bilo je prohladno i padala je sitna, bockava kiša, koja se nikome od posetilaca kampa nije baš dopala. Čak je Janoš otišao da bolje iskoristi dan, ali nam je kao zahvalnicu i pozdrav, ostavio uključen đakuzi. Jedina koja je bila s nama je bila glavna menadžerka Lora, koja je podesila sve što je trebalo u toj glavnoj kući kampa za naš celodnevni boravak, s kojom smo se malo družili i razgovarali i koja nas je na kraju i slikala.

Link ka tekstu o poseti Sikiju dana kad je taj citat i izrečen, a sam tekst nalazi sa na našem sajtu:

Ta stvarno lepa životna rečenica je bila Gezina, naravno. Kad sam ga pitala za odobrenje da objavim njegove reči, nasmejao se vedro ponosan što je tada nešto tako lepo i pametno rekao, a što ja godinama kasnije navodim kao citat, dodao je da se i dalje drži svega što je tada rečeno. Opet sam se složila. 🙂

Iskreno

Foto i priča: Tanya i prijatelji

Jedno mišljenje na „April u Morahalomu

  1. Aleksandar Odgovor

    Do sada smo znali da pesmu Kornelija Kovača u slavnom izvođenju Zdravka Čolića…

    Od danas smo se uverili da ima i „drugih aprila“ poput onih opisanih u Tanyinoj priči…

    Morahalom sija li sija, i ovih prolećnih dana…

    Bravo za Tanyu i njene prijatelje…

Ostavite odgovor na Aleksandar Odustani od odgovora

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.